Mirjana Bobić Mojsilović, književnica, slikarka, diplomirani politikolog, jednom rečju slobodna umetnica, za sajt 4zida rečima je naslikala Beograd, krajeve koje voli i za koje je vežu lepe uspomene. Kako se čuva mala sreća od radoznalih pogleda, koje su prednosti života u stanu a koje u kući, kako miriše srećan dom saznajte u tekstu koji delimo sa vama.
Koji kraj u Beogradu volite i zašto?
Volim Botaničku baštu, tu sam odrasla, tu sam se igrala, tu smo se sestre i ja, kao i druga deca iz kraja provlačile kroz ogradu i išle da skupljamo lešnike, i onda bismo bežali od čuvara koji je u našoj dečijoj mašti bio neki opasni lik iz bajki. I naravno, volim Bajlonovu pijacu, tu nas je mama vodila na burek sa jabukama, i posle pored pijace, svakog dana u Prvu beogradsku gimnaziju, i onda Dorćol, i Skadarlija, i bazeni „25,maj“. I posle sam otišla na Vračar, moja ćerka uči da vozi bicikl u Karađorđevom parku, i volim Hram, i Kalenić i brzu kafu u Nevesinjskoj, i izvesnu tišinu u malim ulicma u kojima je nekada bilo porodičnih kuća koje su pružale inspiraciju za zamišljanje tih života iza čipkastih zavesa. I bilo je magnolija. Volim Adu, volim Zemun. Reke.
Za život birate pre stan ili kuću?
Ne može tu čovek mnogo da bira. Živim u stanu, a kuću iz nekoga razloga uvek zamišljam kao kuću na selu. Sve ima svoje prednosti i mane. Stan pruža izvestan komfor, ali sa druge strane i ograničava u konceptu života. Jednostavno, u stanu se sedi, a kada imate kuću, stalno ste u pokretu. Stalno nešto ima da se radi. U stanu ste prikačeni za kompjuter, a ako imate kuću i dvorište, pogotovo ako je to van grada, onda ste okrenuti prirodi. Sa druge strane, ne kaže se slučajno da nemamo mi kuću, nego kuća ima nas.
Koji je Vaš omiljeni deo stana?
Nemam omiljeni deo, kod mene sve zavisi od raspoloženja, od svetlosti, od doba dana i od doba godine. Isto kao i sa muzikom. Na primer, u poslednje vreme, ako sam sama, retko ručam za trpezarijskim stolom. Ponašam se kao student, sednem sa tanjirom na krevet, na fotelju, čitam nešto i ručam, u sobi u kojoj mi je i pisaći sto i štafelaj i slike. U stvari, najviše volim taj deo stana jer je i najsvetliji. A tu i radim, i tu mi se rađaju ideje. Tu ponekad legnem na pod i uradim gimnastiku.
Šta je potrebno za srećan dom?
Srećan dom, to su uvek srećni ljudi, njihova energija, njihov ukus, njihova svetlost, njihovi mirisi, njihovi snovi, to je srećan dom. Verujem u teoriju da je uredan dom srećniji od neurednog. Mada ima dana kada bistrim očima pogledam prostor oko sebe i kada pomislim da je došao trenutak da potpuno sredim police i plakare – i da pobacam višak stvari koje ponekad, skupljam kao hrčak. Srećan dom je dom u kome mirišu vanilice. I omekšivač za veš. U kome ima lepe muzike, i sunca, i zavesa da kad zatreba, sačuvaju tu malu sreću od radoznalih pogleda.